Obraćenje

Od kada sam počeo da učim i saznajem, imao sam, duboko u sebi, mnoga pitanja vezana za smisao života. Pošto sam vaspitavan prema nekim komunističkim principima, odrastao u komunističkoj porodici, nisam dobijao odgovore na takva pitanja, pitanja vezana za duhovne teme. Kada bi se u našoj kući poveo razgovor o crkvi i verovanju, to se uglavnom svodilo na ismevanje istih. Govorili su mi da su to samo prazne priče i izmišljotine koje ne treba da me interesuju dok ne ostarim, a možda ni tada. Učen sam da ne verujem u Boga ili neka crkvena verovanja i da to sve odbacujem. U takvom učenju sam odrastao i ono me je oblikovalo.

Međutim, negde duboko u meni su tinjale iskre interesovanja za Boga. Saznao sam da smo sestra i ja tajno kršteni na Kosovu kod maminih roditelja, kada sam imao pet meseci. To saznanje me je zbunilo, ali sam shvatio da svaka kuća, ili osoba, ima svoje opredeljenje kojeg će se držati i u šta će verovati. Jednom prilikom sam video da moja tetka ima Bibliju. Zamolio sam je da mi pozajmi da pročitam nešto iz nje. Nisam tada shvatao da je to Božija Reč. Mislio sam da je to još jedna od bezbroj napisanih knjiga. Malo sam je pregledao, nešto pročitao i shvatio da većinu napisanog uopšte ne razumem.Tetka je pokušala da mi nešto objasni, mada ni njoj mnogo toga nije baš bilo jasno. Činjenica da ne razumem o čemu se radi u Bibliji je pobudila moje interesovanje da se raspitam i saznam zbog čega je ta knjiga toliko posebna. Naročito me je zainteresovala priča o semenu i tlu koju je ispričao Isus Hrist.

Još jedna posebna prilika mi je bila dana od Boga kada sam imao petnaest godina. U Titelu, mom rodnom mestu, je u bioskopskoj sali bio organizovan jedan hrišćanski koncert. Dogovarao sam se sa svojim drugom da odemo i vidimo o čemu se radi. Međutim, on je odustao. Ja sam odlučio da ipak odem i proverim šta rade oni koji veruju u Boga, kakve pesme pevaju… Ušao sam u salu i, što sam brže mogao, otišao do najmračnijeg mesta, gotovo se sakrio od svih, i odatle posmatrao šta se dešava. Kao da je juče bilo, toliko se jasno sećam, bio je tu mali hor vernika i jedan čovek s gitarom, Mirko Mravik, koji je ispričao kako je on došao Bogu i predao mu svoj život. Nakon toga je počeo da peva pesmu, koju nikada neću zaboraviti. U pesmi je postavio pitanje “imaš li snage za još jedan korak?”, korak vere prema Bogu. Video sam da meni taj korak nedostaje! Nisam učen tome, nisam verovao, nisam ni mogao doći do Boga i upoznati Ga jer mi je sve to bilo nepoznato. Nakon toga je usledila molitva gde je svako mogao da se pomoli pred Bogom, da prizove ime Božije. Tada sam se, u najmračnijem delu bioskopske sale, prvi put pomolio Bogu, imajući osećaj da je tu i da me sluša.

Kada sam imao sedamnaest godina Bog mi je dao priliku da saznam istinu u vezi priče o semenu i tlu koju je Isus Hrist ispričao. Nisam bio svestan da će mi Bog te večeri progovoriti svoju Reč direktno i jasno, da bih uvideo koliko sam zapravo daleko od Njega. Te večeri sam bio na omladinskom sastanku u crkvi, gde je propovednik Daniel Adamek rekao svim prisutnim da, u svetlu tog teksta iz Božiije Reči, pogledaju u svoje srce i uvide svoje stanje pred Bogom. Te večeri sam shvatio da nisam mogao doći Bogu jer moje srce nije primalo Reč Božiju, moje tlo nije primalo to seme. Otišao sam kući, izbegavši molitvu u crkvi, kleknuo sam pored svog kreveta i pozvao Gospoda Isusa da dođe k meni i da uđe u moje srce, da uđe u moj život. Zamolio sam ga da mi oprosti moje grehe. Priznao sam mu grehe kojih sam se setio i verovao sam da će mi ih oprostiti. Gospod Isus je tada skinuo ogroman teret s mene. Verujem da je tada uzeo moje grehe. Osetio sam veliku slobodu, a posebno prisustvo Boga je tada po prvi put bilo u mojoj sobi. U sobi je tada nastala neka predivna atmosfera! Poželeo sam da odem s ovog sveta i budem tamo gde je Bog. Nešto neopisivo i predivno! Bilo je to hladnog osamnaestog novembra hiljadu devesto devedeset sedme godine.

Prošlo je nekoliko dana od kada sam doživeo ovo iskustvo s Bogom. Moji prijatelji/komšije s kojima sam odrastao i koji su me jako dobro poznavali su sedeli na klupama na ulici. Kada sam došao do njih jedan od njih, pet godina stariji, mi je rekao da se sa mnom nešto čudno dešava. Pomislio sam da pokušavaju da naprave neku šalu na moj račun, pa sam prećutao. Zatim su se i ostali nadovezali, čudeći se zašto se promenilo moje ponašanje. Odbacio sam njihove reči i komentare, jer sam mislio da me zadirkuju ne bi li mi se rugali. Ponovo je onaj stariji komšija pokušao da mi ukaže da sam stvarno drugačiji. Razmišljao sam kako da ga razuverim i kažem da je sa mnom sve u redu. Nisam ni počeo da mu odgovaram, kada je jedna misao/Reč, poput munje uletela u moju glavu:” tražio si da uđem u tvoj život i Ja sam ušao”. Gospod Isus je jasno progovorio ovu Reč. Shvativši ovo, samo sam im rekao da je sve uredu i da su upravu. Otišao sam kući radostan jer sam primio dokaz o novom životu u Gospodu Isusu Hristu. Zaista sam bio promenjen, a da toga nisam ni bio svestan!

Nakon toga sam shvatio da sam istinski doživeo Boga, Gospoda Isusa Hrista, da sam istinski postao vernik i da sam dobio novi život, da sam nanovorođen. Počeo sam da sve gledam iz Božije perspektive, da se pitam kako Bog gleda na mnoge stvari, da uviđam kako je Božija reč istina i uvek istina. Dobio sam veliki mir u duši i neprestanu radost što sam ovo doživeo, što živim po onome što je Bog namenio svakom čoveku!