Poziv za službu s potpunim predanjem!

U junu 1998. godine sam otputovao na Kosovo, u okolinu Leposavića, gde su živeli mamini roditelji. Tada su već i moji roditelji živeli sa njima, tako da sam nekoliko meseci i ja živeo tamo. Tamo sam doživeo nešto što mi je dalo novo životno usmerenje i predanje.

Bio je kraj novembra. Moja porodica bila pozvana na svadbu. Mladoženjini roditelji su dugo čekali da ožene sina, i kada su, napokon dočekali, poželeli su da naprave veliko svadbeno veselje. Pozvali su rođake, prijatelje, komšije… Tako sam i ja, sa dedom i tatom otišao na svadbu. S obzirom da je u toj sali bio veliki broj ljudi, postalo je veoma toplo i zagušljivo, pa smo nas nekolicina odlučili da izađemo napolje da se rashladimo.

Kada smo izašli napolje, otišli smo iza zgrade u kojoj je bilo veselje. Na zidu te zgrade sam video neku metalnu konstrukciju do koje sam mogao da doskočim i uhvatim je rukama. Proverio sam da li je dovoljno pričvršćena za zid i učinilo mi se da jeste. Ponovo sam skočio, uhvatio šipku i radio vežbe. U jednom trenutku, metalna konstrukcija se otkačila, i ja sam sa te visine, sa konstrukcijom u rukama, pao i jako udario glavom o beton. Dalje se ničega ne sećam šta se dešavalo, do momenta buđenja pred bolnicom u Kosovskoj Mitrovici.

Bilo je prošlo nekoliko sati od trenutka kada sam pao u komu. Pored mene u kolima hitne pomoći je bio moj tata. Jako mi je teško palo to buđenje. Bio sam jako ljut, pokušavao sam da guram stvari oko sebe, nervozan, nisam znao gde se nalazim i šta se dešava. Nisam mogao da otvorim oči, a kao da nisam ni hteo, kao da sam želeo da ostane onako kako jeste. Međutim, moj tata je video da se budim i navalio je da mi postavlja pitanja da vidi da li se sećam nekih stvari, da li mi je mozak u redu nakon svega. Mene je to zbunilo. Pitao sam ga zašto me toliko ispituje. Saopštio mi je da su se svi strašno uplašili zbog mog pada, da su mnogi zabrinuti što se ne budim i da je izgledalo da ću umreti.

Na putu do bolnice u Kosovskoj Mitrovici su mi ispričali kako su me oživljavali, kako mi je doktorica dala inekciju i poslala u bolnicu jer sam bio u komi. Kada smo stigli u bolnicu, doktori su videli sa sam se probudio i počeli da rade pretrage. Sve vreme sam ćutao i pitao se šta mi se to desilo, zbog čega i kako mi se ovo dogodilo. Tada sam otkrio da je vrlo lako umreti, začas čovek može da završi s druge strane i da ga nema više na ovome svetu.

Ubrzo su me prebacili u veliku i hladnu bolničku sobu. Te večeri, u toj mračnoj i hladnoj bolničkoj sobi u Kosovskoj Mitrovici, svestan da sam gotovo umro, rekao sam Bogu jednu duboku molitvu predanja:”Bože, ja sam umro, a ovo što si mi dao da živim, živeću samo za tebe”. Nisam bio svestan šta sam zaista rekao Bogu ovim, ali mi je to sasvim promenilo životni tok i opredeljenje. Želeo sam da budem vojno lice, vojni oficir, međutim, Bog mi je pokazao da moj život treba da ide totalno drugim tokom, te me je pozvao da sve svoje dane posvetim služenju prema Njegovom planu.

Posle godinu i po dana, sredinom 2000. godine, desilo se nešto potpuno neočekivano i neplanirano a vezano za onu molitvu predanja. Putovao sam sa jednim bratom u Hristu iz Zrenjanina u Titel. Brat mi je u razgovoru rekao da veruje da je dobio od Boga da mi kaže da treba da upišem teološki fakultet u Novom Sadu, jer veruje da imam poziv za tu službu. Po dolasku u Titel sam se video sa još jednim bratom u Hristu, i kada sam mu pomenuo ovaj razgovor, rekao mi je da on ima isto uverenje i da je siguran da me Bog poziva u tu službu. Savet ove dvojice ljudi,koji su prepoznali da imam poziv od Boga da služim kao Božiji sluga ljudima me je iznenadio, jer nisam nikada razmišljao o tome da ja imam takav poziv od Boga. Otišao sam kući i nisam mogao da spavam. Da bih dobio mir od Gospoda i da bih mogao da spavam, pomolio sam se Bogu. Tražio sam da mi odgovori dajući mi svoj znak, i dobio sam mir. Tražio sam od Boga da mi da svoj jasan znak da me poziva, tako što će mi otvoriti lak put do upisa na teološki fakultet. Preda mnom su bila dva izazova: akademski i finansijski. Zaista, Bog mi je jasno i gotovo natprirodno odgovorio na ove molitve. Tada mi je postalo jasno, a do danas sve jasnije i jasnije, da me je Gospod Bog pozvao da, sledeći Gospoda Isusa, u poslušnosti Njemu, služim ljudima svim onim što mi On daje, posvećujući sve svoje vreme i sav kapacitet koji imam, toj službi.

Ovo je, do sada, dvadeset godina Božije milosti za mene od toga dana. Pad u komu me je doveo do saznanja da ništa u životu nije vrednije od življenja po Božijoj volji, sleđenja Gospoda Isusa i služenja ljudima u ime Isusa Hrista. Veoma sam radostan zbog ovog poziva i ove službe, jer divna je Božija milost!